Суннат намози учун жой ўзгартиришнинг ҳикмати нима?

Бўлимлар: 02. Намоз, 08. Суннат

Савол: Фарз намозни ўқигандан кейин суннат намози жойини ўзгартиришнинг нима ҳикмати бор? Илтимос, тушунтириб беринг. Жазакаллоҳу хойр.

Абдулҳамид.

Жавоб: Аллоҳ ва Охиратга иймон келтирган инсон ўз ҳаёти давомида иложи борича кўпроқ солиҳ амалларга улгуриб қолишга ҳаракат қилади. Намозлар орасида жойларни ўзгартиришнинг ҳикмати сажда қилинган ерларнинг кўпроқ бўлишидир. Бунга мана бу ҳадис далил бўлади:

عن أبي هريرة عن النبي صلى الله عليه و سلم قال ( أيعجز أحدكم إذا صلى أن يتقدم أو يتأخر أو عن يمينه أو عن شماله ) يعني السَّبْحَة. (رواه ابن ماجه وأبو داود. قال الشيخ الألباني: صحيح).

Абу Ҳурайра разияллоҳу анҳудан ривоят. Набий соллаллоҳу алайҳи ва саллам дедилар: “Сизлардан бирингиз (нафл) намоз ўқиганда ё олдинга ё орқага ё ўнгга ёки чапга сурила олмайдими?” (Ибн Можа ва Абу Довуд ривоятлари; Албоний: саҳиҳ).

Бу ҳадиснинг шарҳида Азимободий шундай ёзадилар:

والعلة في ذلك تكثير مواضع العبادة كما قال البخاري والبغوي لأن مواضع السجود تشهد له كما في قوله تعالى يومئذ تحدث أخبارها أي تخبر بما عمل عليها وورد في تفسير قوله تعالى فما بكت عليهم السماء والأرض أن المؤمن إذا مات بكى عليه مصلاه من الأرض ومصعد له من السماء وهذه العلة تقتضي أن ينتقل إلى الفرض من موضع نفله وأن ينتقل لكل صلاة يفتتحها من أفراد النوافل فإن لم ينتقل فينبغي أن يفصل بالكلام لحديث النهي عن أن توصل صلاة بصلاة حتى يتكلم المصلي أو يخرج. (عون المعبود – 2 /227-228).

Бунинг сабаби Бухорий ва Бағавий айтганларидек, ибодат қилинган ерларни кўпайтиришдир. Чунки сажда қилинган ерлар инсон учун гувоҳлик беради. Аллоҳ таоло айтган: “Ўша куни Ер ўз хабарларини ҳикоя қилади”. Яъни, ўзининг устида қилинган амалларни гапириб беради. “Уларга осмон ва Ер йиғлагани йўқ”, деган оятнинг тафсирида келганки, мўмин вафот этса, ерда унинг намозгоҳи, осмонда эса амаллари кўтариладиган йўлаги йиғлайди. Мана шу сабаб инсонни нафл ўқиган еридан фарз ўқиш учун ёки энди бошлайдиган нафл намоз учун янги жойга ўтишни тақозо қилади. Агар ўтмаса, намозлар орасини бирор сўз билан ажратиши керак. Чунки ҳадисда гапирмасдан ёки ташқарига чиқмасдан намозни намозга улашдан қайтарилган. (Авнулмаъбуд – 2/227-228).

Намозлар орасини ажратиш яхши амал экани ҳақида имом Муслим ривоят қилган ҳадис ҳам хабар беради. Унда Муовия разияллоҳу анҳу жумъанинг фарзига суннат намозини улаб ўқиган одамни қайтарганлари зикр қилинган.

فَقَالَ (مُعَاوِيَةُ) لاَ تَعُدْ لِمَا فَعَلْتَ إِذَا صَلَّيْتَ الْجُمُعَةَ فَلاَ تَصِلْهَا بِصَلاَةٍ حَتَّى تَكَلَّمَ أَوْ تَخْرُجَ فَإِنَّ رَسُولَ اللَّهِ -صلى الله عليه وسلم- أَمَرَنَا بِذَلِكَ أَنْ لاَ تُوصَلَ صَلاَةٌ حَتَّى نَتَكَلَّمَ أَوْ نَخْرُجَ. (رواه مسلم وأبو داود).

Муовия разияллоҳу анҳу дедилар: “Бу ишингни бошқа қилма. Жумъа ўқисанг, то гапирмагунингча ёки ташқарига чиқмагунингча унга бирор намозни улаб юборма. Чунки Расулуллоҳ бизни шунга, яъни то гапирмагунимизча ёки ташқарига чиқмагунимизча бирор намозни уламасликка буюрганлар”. (Муслим ва Абу Довуд ривоятлари).

Имом Нававий ҳадис шарҳида ёзадилар:

فِيهِ دَلِيل لِمَا قَالَهُ أَصْحَابنَا أَنَّ النَّافِلَة الرَّاتِبَة وَغَيْرهَا يُسْتَحَبّ أَنْ يَتَحَوَّل لَهَا عَنْ مَوْضِع الْفَرِيضَة إِلَى مَوْضِع آخَر ، وَأَفْضَله التَّحَوُّل إِلَى بَيْته ، وَإِلَّا فَمَوْضِع آخَر مِنْ الْمَسْجِد أَوْ غَيْره لِيَكْثُر مَوَاضِع سُجُوده وَلِتَنْفَصِل صُورَة النَّافِلَة عَنْ صُورَة الْفَرِيضَة وَقَوْله : ( حَتَّى نَتَكَلَّم ) دَلِيل عَلَى أَنَّ الْفَصْل بَيْنهمَا يَحْصُل بِالْكَلَامِ أَيْضًا ، وَلَكِنْ بِالِانْتِقَالِ أَفْضَل لِمَا ذَكَرْنَاهُ . وَاللَّهُ أَعْلَمُ . (شرح النووي على مسلم – 3 / 273).

Бу ҳадисда бизнинг асҳобларимиз айтганларидек, мунтазам ўқиладиган нафллар ва бошқа намозлар фарз намози ўқилган ердан бошқа ерга ўтиб ўқилиши мустаҳаб эканига далил бор. Энг яхшиси уйга келиб ўқишдир. Агар уйга келмаса, мажиднинг ёки ўша намоз ўқиган жойнинг бошқа ерига ўтади. Токи сажда қилган ерлари кўпайсин ва нафл намознинг кўриниши фарзнинг кўринишидан ажралсин. “То гаплашмагунимизча”, деган ибора икки намоз ўртасини ажратиш сўз билан бўлиши ҳам мумкинлигини англатади. Локин эслатганимиздек, бошқа ерга ўтиш афзалдир, валлоҳу аълам.(Шарҳун-Нававий ало Муслим– 3/272).